Целоживотно учење је хватање корака са временом које долази.
Са неповерењем смо, пре скоро четрдесетак година, гледали у професора који је говорио да човек у току свог радног века промени у просеку четири занимања. Мислили смо, можда у америчкој привреди. Неки од нас су имали „срећу“ да то доживе, и као последицу промена у друштву и развоја технологије, живота у балканским условима.
Наше учење се не завршава стицањем факултетске дипломе. Знања која смо стекли су само основа за стицање нових. Али сада сами бирамо врсте, обим и динамику надоградње старих и стицање нових знања. Ако нисмо спремни за то бићемо збуњени и полуспособни и за рад и за живот.
Репродуктивно учењу је превазиђено. Завршене све обуке за програм грађанског васпитања у средњим школама су ме усмериле ка радионичком облику рада са ученицима. Рад у паровима и групама, мини предавања, симулације, играње улога, презентирање, пројектна настава, активност сваког ученика. Искуствено учење је једино учење које је трајно. Предности оваквог начина рада уочили су и прихватили и, за сада, малобројни наставници других предмета.
У раду са корисницима библиотеке настојим да будем љубазан, срдачан. Помажем им у избору литературе и упућујем их на коришћење различитих извора информација. Ученике привлачим да користе библиотеку и тако што често посећујем часове одељенских заједница на којима пропагирам читање и потребу за развијањем информатичке, медијске и информационе писмености. Настојим да од библиотеке направим још пријатнији простор за кориснике. Седнице Ученичког парламента се одржавају у библиотеци као и по неки час из српског језика, грађанског васпитања, верске наставе,хемије,биологије. Редовно недељно одржавање обуке из шаха, годишња првенства школе, понекад и драмске секције, аудиције. Солидна техничка опремљеност библиотеке пружа услове које неке учионице не могу пружити. Све ово доприноси да ученици библиотеку осећају као свој простор, што она и јесте.
Ученике усмеравам ка коришћењу модерних технологија и у интересу стицања корисних информација и знања, а не само забаве.
Велико задовољство ми чини када ученик, обично из слабијег одељења, који се пре тога „хвалио“ како никада није прочитао ни једну књигу, пита коју му књигу препоручујем. Дао сам једном таквом књигу и, на моје велико изненађење, већ после два сата је дошао да узме још једну за друга из одељења, коме је сад он препоручио. Ја сам, видевши га како улази у библиотеку са књигом у руци, помислио како му се није свидела и да је дошао да је врати. Разочарао се када сам му рекао да имамо само један примерак. После краћег размишљања нашао је и решење. Када је он прочита вратиће је са другом који ће је тада и узети. То је за мене био, догађај за памћење.
Леп је осећај и када бивши ученици, сада већ студенти, прво потраже литературу у својој некадашњој школској библиотеци. Често ученици узимају књиге и за неког од родитеља, рођака. И ученици који иду у друге школа су чести корисници.
Мислим да сам себе нашао на овом радном месту. Имам утисак и да су корисници библиотеке задовољни. Нико не излази нерасположен из библиотеке. Често се само јаве са врата, поздраве ме па отрче на час.
Интернет технологије су омогућиле и велике промене у раду библиотека. Могућности коришћења извора из дигиталних библиотека су све веће. И одговарајући електронски семинари су смањили разлику у могућностима стручног усавршавања наставника из провинције и метрополе.
Поседујем солидно знање и располажем потребним вештинама за рад, али имам и велику потребу за сталним усавршавањем и стицањем нових знања. Компентенција никада неће бити довољно.